Географска карта - Мазаган (El Jadid)

Мазаган је град на атлантској обали западног Марока, у покрајини Ел Јадида.

Град има изузетно не-маурски изглед са португалским зидовима прецизно сеченог камена. Наиме, Мазаган је изграђен као португалски град од 1502. до 1769. године, након чега је напуштен и његови становници су основали град Нови Мазагао у Бразилу. Овај утврђени град је "изузетан пример достигнућа ренаисансног идеалног града у португалском начину изградње под утицајем европских и мароканских култура", који је уписан на УНЕСКО-вој листи светске баштине у Африци 1996. године.

Данас је у граду највећи удео увоза (памук, шећер, чај и пиринач) и извоз (бадеми, пасуљ, кукуруз, вуна, восак и јаја).

Португалаци су населили Мазаган 1502. године, иако је припадао њиховом протекторату од 1486. ​​године. Једина грађевина коју су затекли био је торањ ел-Брија и након неколико година у импровизованим склоништима, Португалци су 1514. одлучили изградити утврду коју су дизајнирали браћа Францисцо и Диого де Аруда, који су већ градили друге утврде у мароканском Медину. После губитка Агидира 1541. године, Португалци су одлучили да ојачају град градским утврђењима. То је поверено групи инжењера коју су чинили Португалац Жоао Рибеиро, Шпанац Хуан Цастилло, и Италијан Бенедето да Равенна. До 1548. године, Мазаган је доживео брзи развој верских комплекса, а до краја века Мазаган је имао четири цркве и неколико капела.

Након неколико векова, 1769. године, због мировног споразума са марошким султаном Сиди Мухамад Бен Абдулах (од 1757.), португал је морао да напусти своје луке без икаквог услова. Главни улаз је миниран приликом одласка, где су многи Мароканци убијени у граду. Гувернеров бастион и велики део зидова су уништени. Мазаган је био празан готово пола века, а мароканци су га назвали ел-Махдоум ("Руина"). Средином деведесетих година Султан Мулај Абдурахман наредио је локалном пастору да поново изгради уништене зидове (у другачијем стилу од постојећег), да би изградио џамију и насели овај бивши град. Од тада се град зове Ел-Јадида ("Нови").

Џамија Ел Јадида постала је симбол окупљања, али некадашња верска места нису уништена. Муслимани, Јевреји, Мароканци и други живе заједно међу зидинама; португалска црква остала је читава испред џамије, иако се више није користила за верске службе, а синагоге су изграђене широм града. Верска и расна разноликост је још била интензивнија с доласком европских трговаца у другој половини 19. века. Французи су га назвали Ле Деаувиле Марокаин, идентификујући га са познатим француским фонтанама.